Veoma je mali broj ustanova koje su ispunile većinu kriterijuma i odredbi Pravilnika ali ni one nisu apsolutno prilagođene za korišćenje od strane osoba sa invaliditetom.
Samo iz nekih odgovora se može zaključiti da su ustanove upoznate sa odredbama Pravilnika o uslovima za planiranje i projektovanje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica’’ (S. glasnik RS, br.18/97), dok su ostali odgovori dobrim delom subjektivna procena lica koje je odgovaralo na pitanja u ime ustanove gde konstatuje, na primer, da je širina vrata „zadovoljavajuća“, „dovoljna“ i da ’’na žalost’’ nemaju rampe.
Osim delom ustanova iz oblasti zdravstva, koje delimično ispunjavaju zakonske zahteve, svi ostali ostali objekti nužni za nesmetani i samostalni život osoba sa invaliditetom nisu prilagođeni za korišćenje odnosno davanje usluga osobama sa invaliditetom. To dovodi do direktne diskriminacije ovih osoba jer ih sprečava da budu aktivni članovi koji učestvuju u društvenim tokovima, i predstavlja direktno kršenje relevantnih zakona.
Ipak, opšti je utisak daje došlo do povećanja nivoa svesti organa, odnosno ustanova o značaju problematike dostupnosti objekata i da ima primera uspešnih rezultata saradnje civilnog sektora i relevantnih organa. Sve je to ipak na individualnom nivou, a društvo nije uspelo da uspostavi sistemska rešenja za sprovođenje vlastitih zakona i da ukaže poštovanje prema svojim članovima.
Da, ohrabruje nas činjenica da u odgovorima na Zahtev većina subjekata najavljuje da će u predstojećem periodu uložiti dodatne napore u cilju usklađivanja svojih objekata sa propisanim standardima koji se odnose na osobe sa invaliditetom.
Ali je analiza ovogodišnjih odgovora i njihovo poređenje sa odgovorima iz prethodnih godina dovodi do neprihvatljivog zaključka uznemirujuća: zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom se ne poštuje i ne primenjuje.