Izvor: Paragrafnet

Narodna skupština Republike Srbije na zasedanju 28.11.2005. godine donela je tri važna zakona iz oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja i to:
– Zakon o zdravstvenoj zaštiti,
– Zakon o zdravstvenom osiguranju i
– Zakon o komorama zdravstvenih radnika,
koji su objavljeni u “Sl. glasniku RS”, br. 107/2005 od 2.12.2005. godine, a stupili na snagu 10.12.2005. godine.
Donošenje ovih propisa od posebnog je značaja, budući da se na osnovu njih uređuju najvažniji segmenti ljudskog postojanja – život i zdravlje.

 ZDRAVSTVENA ZAŠTITA U SVETLU NOVIH PROPISA

Pravo na život je osnovno ljudsko pravo koje u članu 2. proklamuje i štiti Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Samo zdrav čovek može da deluje i doprinosi opštem napretku. Ipak, bolest i oštećenje zdravlja su neminovne, prateće pojave života. Od sistema i organizacije zdravstvene zaštite zavisi zdravlje stanovništva u celini, a država kroz ovu vrstu zakonodavne aktivnosti iskazuje društvenu brigu o zdravstvenoj zaštiti svojih građana. U tom cilju Republika Srbija Zakonom o zdravstvenom osiguranju predviđa obavezno i dobrovoljno zdravstveno osiguranje kao i puteve njihovog ostvarenja. Radi unapređenja uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, Zakonom o komorama zdravstvenih radnika, osnivaju se komore zdravstvenih radnika kao nezavisne i profesionalne organizacije. Predviđa se postupak posredovanja u sporovima radi vansudskog rešavanja sporova između članova komore, kao i između člana komore i pacijenta, u vezi sa obavljanjem zdravstvene delatnosti, kao i disciplinska odgovornost članova komore pred sudom časti ako član komore činjenjem ili nečinjenjem izvrši povredu profesionalne dužnosti ili ugleda člana komore.

Polazno stanovište ranijeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti (“Sl. glasnik RS”, br. 17/92, 26/92 – ispr., 50/92, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 18/2002 i 101/2005 – dr. zakon – dalje: raniji Zakon), se odnosilo na sveukupnu delatnost društva u oblasti zdravstvene zaštite na primarnoj zdravstvenoj zaštiti i obavezi građana da čuvaju i unapređuju svoje zdravlje i zdravlje drugih i uslove životne sredine. Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti je zasnovan na pravu građanina Republike Srbije, kao i drugog lica koje ima prebivalište ili boravište u Republici, na zdravstvenu zaštitu u skladu sa zakonom, a tek potom i na njegovoj dužnosti da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih lica, kao i uslove životne sredine.

Društvena briga za zdravlje stanovništva obuhvata mere privredne i socijalne politike u cilju zaštite, očuvanja i unapređenja zdravlja ljudi i razvoja sistema zdravstvene zaštite. Proširena je lista grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja (oboleli od HIV-a, monasi, monahinje, lica romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života nemaju stalno prebivalište, odnosno boravište u Republici) i njihova zdravstvena zaštita se obezbeđuje iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.

U ostvarivanju zdravstvene zaštite posebno su izdvojena i formulisana sledeća načela:
– pristupačnost zdravstvene zaštite;
– pravičnost zdravstvene zaštite;
– sveobuhvatnost zdravstvene zaštite;
– kontinuiranost zdravstvene zaštite;
– stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite;
– efikasnost zdravstvene zaštite.

POŠTOVANJE NAJVIŠEG STANDARDA LJUDSKIH PRAVA I VREDNOSTI

Težnja zakonodavca je bila da napravi moderan evropski zakon i da ugradi evropske standarde iz međunarodnih dokumenata u domaći pravni sistem, jer je ovim zakonom predviđeno da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno ima pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja. Ova zaštita se posebno odnosi na dete do 18 godina života koje ima pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite. U ovom delu zakonodavac je išao i korak dalje od obaveze koju ima na osnovu Konvencije o pravima deteta koja predviđa da države članice priznaju pravo deteta na najviši nivo zdravstvene i medicinske zaštite i na rehabilitaciju i da nastoje da ni jednom detetu ne bude uskraćeno pravo na takvu zdravstvenu zaštitu. Pri tom se zahteva da se države članice zalažu za potpuno ostvarivanje ovog prava sa naglaskom na razvoj primarne zdravstvene zaštite, suzbijanje bolesti i pothranjenosti, obezbeđenje odgovarajuće zaštite majke pre i posle rođenja deteta, razvoj preventivne zdravstvene zaštite itd.

PRAVA PACIJENATA

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti utvrđena je čitava lepeza pacijentovih prava i to:
– pravo na dostupnost zdravstvene zaštite;
– pravo na informacije;
– pravo na obaveštenje;
– pravo na slobodan izbor;
– pravo na privatnost i poverljivost informacija;
– pravo na samoodlučivanje i pristanak;
– pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju;
– pravo na tajnost podataka;
– pravo pacijenata nad kojim se vrši medicinski ogled;
– pravo na prigovor;
– pravo na naknadu štete.

Pravo na dostupnost zdravstvene zaštite

Svakako je značajno pravo koje garantuje dostupnost zdravstvene zaštite svakom pacijentu u skladu sa zdravstvenim stanjem a u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite, kao i isključivanje diskriminacije kod ostvarenja toga prava u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi.

Pravo na informacije i pravo na obaveštenje
Pravo na informacije i pravo na obaveštenje su u neposrednoj vezi sa pravom samoodređenja u odnosu na sopstveno telo. Ono je izvedeno iz ustavne garancije neprikosnovenosti čovekove – ljudske ličnosti. Ovo pravo je usko povezano sa pravom na samoodlučivanje i pristanak. Bez urednog obaveštenja pacijenta o stanju njegovog zdravlja, bolesti i predstojećoj intervenciji, kao i njenim posledicama, punovažnog pristanka nema.

Obaveštenje o dijagnozi i prognozi bolesti, o ciljevima i koristima predložene medicinske mere, dužini trajanja i posledicama, mogućim rizicima, alternativnim metodama lečenja, mogućim posledicama, dejstvu lekova i sporednim posledicama, nadležni zdravstveni radnik dužan je da da bez pacijentovog traženja.
Sadržina i obim obaveštenja zavise od objektivnih kriterijuma i očiglednih očekivanja pacijenta. Potrebna medicinska intervencija i fizičko i psihičko stanje zdravlja pacijenta, u svakom konkretnom slučaju, određuju potrebni oblik obaveštenja.

Pacijent se može i odreći prava na obaveštavanje, ali nikako uopšteno – generalno. On mora znati za potrebu i vrstu medicinske intervencije i postojanje mogućih rizika. Naročito onda kada je rizik operacije – intervencije veći od onog koji se može predvideti.
Kada postoji medicinska kontraindikacija, obaveštenje može da izostane. To je slučaj osetljivih pacijenata koji zbog brige za svoje zdravlje mogu odbiti operaciju koja je hitna i neophodna. To ne znači potpuni izostanak obaveštenja, već samo davanje obaveštenja u znatno manjoj meri.

Pacijent u besvesnom stanju i poslovno nesposobni pacijent ne mogu biti obavešteni o riziku predstojeće medicinske intervencije – operacije, pa ukoliko je operacija hitno potrebna radi spašavanja života, obaveštenje može i izostati. Sud će u svakom konkretnom slučaju, pouzdano da utvrdi da li su bili ispunjeni uslovi za umanjenje ili izostanak potrebnog obaveštavanja.
Mera potrebnog obaveštavanja o rizicima operacije je pravno, a ne faktičko pitanje. Ona se zato ceni prema okolnostima svakog pojedinog slučaja.
Nedovoljni stepen obaveštenja predstavlja protivpravnu radnju u građansko-pravnom smislu i povlači imovinsku odgovornost – odgovornost za naknadu štete.

Obaveštenje može biti dato usmeno u razgovoru sa lekarom ili pismeno na posebno pripremljenom formularu koji pacijent potpisuje, bitno je da je dato na pouzdan i potpun način i da njime pacijent nije doveden u zabludu u pogledu prirode bolesti, predstojećeg zahvata, rizika i posledica.
Ako zahvat nije hitan, obaveštenje treba da bude dato nekoliko dana ranije uz ostavljanje dovoljno vremena da pacijent donese valjanu odluku.

Pravo na samoodlučivanje i pristanak

Pristanak je punovažan ako ga je dao pacijent koji je sposoban da se saglasi sa medicinskom intervencijom. Ta sposobnost se kod nas poklapa sa poslovnom sposobnošću, mada u svetu nije uvek takav slučaj. Nju nemaju maloletnici i lica lišena poslovne sposobnosti. Njihov pristanak nije punovažan. U njihovo ime saglasnost – pristanak mogu dati roditelji, usvojitelj ili staratelj. Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti posebno predviđa, da je nadležni zdravstveni radnik koji smatra da zakonski zastupnik pacijenta ne postupa u najboljem interesu deteta ili lica lišenog poslovne sposobnosti, dužan da o tome odmah obavesti organ starateljstva. To je standard “najboljeg interesa deteta” prihvaćen iz Konvencije o pravima deteta. Dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može samo dati pristanak na predloženu medicinsku meru, a poslovno nesposoban pacijent treba i sam da bude uključen u donošenje odluke o pristanku na predloženu medicinsku meru, u skladu sa njegovom zrelošću i sposobnošću za rasuđivanje. Ova rešenja prihvatio je i novi Porodični zakon (“Sl. glasnik RS”, br. 18/2005) u delu koji se odnosi na poslovnu sposobnost. 
Roditelji, po vladajućem shvatanju u teoriji, ne mogu uskratiti pristanak na operaciju iz nerazumnih i religioznih razloga, ako je život deteta ugrožen. U SAD pristanak roditelja zamenjuje sudska naredba, uvek kada postoji opasnost po život deteta ili kada propuštanje lečenja može imati trajne i teške posledice po zdravlje deteta.
Pristanak mora biti dat dobrovoljno, a nikako ne sme biti iznuđen ili zasnovan na prevari. Takav pristanak ne bi bio punovažan. Međutim, ako je pacijent bio u zabludi za koju lekar ne odgovara, jer nije svojim ponašanjem doveo pacijenta u zabludu, pristanak je punovažan.

Pristanak se može opozvati sve dok intervencija ne počne, a i tada ako bi izostale štetne posledice.
Pacijentov pristanak kome nije prethodilo potrebno obaveštenje nema pravnu važnost, a lekar koji zahvat obavi, pa makar i propisno, snosi rizik njegovog neuspeha i štetnih posledica.
O komplikacijama u lečenju koje nastupe, kao i o učinjenim greškama u medicinskom tretmanu, lekar ima obavezu da obavesti pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika u cilju njihovog pristanka na određene medicinske mere koje treba preduzeti kako bi se dalja šteta otklonila, predupredila ili umanjila. Suprotno ponašanje predstavlja lekarsku grešku koja povlači za sobom imovinsko-pravnu odgovornost.

Pravo na privatnost i poverljivost informacija

Zaštita privatnosti pacijenta je od ogromnog značaja za uspeh lečenja i poštovanje ličnosti svakog čoveka. Zbog obelodanjivanja poverljivih podataka o ličnosti i zdravstvenim problemima određenih lica, često dolazi do sporova, pa ova odredba ima za cilj da pojasni nadležnom zdravstvenom radniku dokle se kreću njegova ovlašćenja, a gde nastaje kršenje prava. Pravo na poverljivost ličnih informacija koje je pacijent saopštio zdravstvenom radniku, kao i na one koje se odnose na njegovo stanje zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja, posete specijalisti i medicinsko-hirurškog lečenja u celini, garantovani su ovim zakonom pa je zabranjeno nadležnom zdravstvenom radniku da ih saopšti drugim licima. Pravo na privatnost podrazumeva da pregledu pacijenta i preduzimanju medicinskih mera nad njim smeju prisustvovati samo zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici, a uz saglasnost pacijenta i druga lica.

Pravo na tajnost podataka

U neposrednoj vezi sa pravom na privatnost i poverljivost informacija jeste i pravo na tajnost podataka jer podaci iz medicinske dokumentacije spadaju u lične podatke o pacijentu i predstavljaju službenu tajnu koju su dužni da čuvaju svi zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici kao i druga lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama, privatnoj praksi, organizaciji zdravstvenog osiguranja kod koje je pacijent zdravstveno osiguran, a kojima su ti podaci dostupni i potrebni radi ostvarivanja zakonom utvrđenih nadležnosti.

Pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju

Uredno vođenje medicinske dokumentacije i pravo pacijenta na uvid u medicinsku dokumentaciju višestruko su značajni (u prvom redu radi što boljeg praćenja toka bolesti i lečenja a potom i u slučaju dokazivanja eventualne lekarske greške ili dokazivanja da je medicinski postupak propisno obavljen). Za pacijenta koji je novorođenče ili maloletno lice, pravo uvida u medicinsku dokumentaciju imaju roditelji, staratelj odnosno zakonski zastupnik, a članovi porodice pacijenta izuzetno imaju pravo uvida u medicinsku dokumentaciju svog člana porodice ako su ti podaci od značaja za njihovo lečenje.

Pravo na prigovor i zaštitnik pacijentovih prava

Zdravstvene ustanove su dužne da organizuju rad zaštitnika pacijentovih prava, odnosno lica zaposlenog u zdravstvenoj ustanovi koje obavlja poslove zaštite pacijentovih prava. Zaštitnika pacijentovih prava određuje direktor zdravstvene ustanove. On je samostalan u svom radu i direktor ne može uticati na njegov rad i odlučivanje.
Pacijent kome je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili nije zadovoljan pruženom zaštitom podnosi prigovor zaštitniku pacijentovih prava usmeno na zapisnik ili pismeno, o prigovoru se odlučuje najdalje za pet dana od dana podnošenja prigovora uz mogućnost obraćanja zdravstvenoj inspekciji ili nadležnom organu zdravstvenog osiguranja.

Pravo na naknadu štete

Važna novina u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti je mogućnosti naknade štete zbog stručne greške zdravstvenog radnika. Naime, pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Pravo na naknadu štete ne može se unapred isključiti ili ograničiti.

Iako postupak i način ostvarenja prava na naknadu štete ne reguliše Zakon o zdravstvenoj zaštiti, već upućuje na opšta pravila o odgovornosti za štetu u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja) ipak je ovo značajan korak u smislu ostvarenja prava pacijenta kome je šteta prouzrokovana. Još značajnija novina je formulisanje stručne lekarske greške. Pod stručnom greškom, u smislu ovog zakona podrazumeva se nesavesno lečenje odnosno zanemarivanje profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, odnosno nepridržavanje ili nepoznavanje utvrđenih pravila i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovode do narušavanja, pogoršanja, povrede, gubitka ili oštećenja zdravlja ili delova tela pacijenta.

DUŽNOSTI PACIJENTA

U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti posebno su normirane dužnosti pacijenata, jer su korelat pravima dužnosti. Pacijenti treba da znaju da ih pored prava, očekuju i određene dužnosti. Pacijenti su dužni da se pridržavaju opštih akata zdravstvene ustanove o uslovima boravka i ponašanja u njoj, da potpišu pismenu izjavu u slučaju da zahtevaju da se prekine lečenje i pored upozorenja doktora medicine ili stomatologije na moguće posledice zbog takve odluke, a ako odbiju da daju pismenu izjavu o tome će se sačiniti službena beleška koja se čuva u medicinskoj dokumentaciji.

Pacijent je dužan da pri ostvarivanju zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi:
– aktivno učestvuje pri zaštiti, očuvanju i unapređenju svoga zdravlja,
– u potpunosti informiše nadležnog zdravstvenog radnika o istinitim podacima o svom zdravstvenom stanju i
– pridržava se uputstva i preduzima mere propisane terapije od strane nadležnog zdravstvenog radnika.