Na osnovu naloga Gradske uprave u Beogradu, 3. aprila 2009. godine u romskom naselju u Bloku 67 bagerima su srušene improvizovane kuće. Ovaj besprimeran napad na naše sugrađane romske nacionalnosti usledio je svega tri dana nakon što je Predsednik Republike proglasio Zakon o zabrani diskriminacije. Više od 45 porodica sa ukupno iseljenih 126 članova ostalo je bez krova nad glavom, jer grad Beograd nije ispunio svoju obavezu i obezbedio im alternativni smeštaj.

U godini u kojoj Srbija predsedava dekadom Roma, ovakav čin predstavlja grubo kršenje osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine (zabrana diskriminacije iz čl. 21, poštovanje ljudskog dostojanstva iz čl. 23, pravo na priznavanje svakog čoveka kao subjekta prava iz čl. 37, sloboda kretanja i nastanjivanja iz čl. 39, nepovredivost doma iz čl. 40, kao i imovinska prava iz čl. 58 Ustava), kao i prava zajamčenih ratifikovanim međunarodnim dokumentima, posebno Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz čl. 8 i pravo na zaštitu imovine iz čl. 1 Protokola I uz Konvenciju, u vezi sa zabranom diskriminacije iz čl. 14 Konvencije).

Istovremeno je došlo do povrede prava garantovanih Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacija (pravo na slobodu kretanja i stanovanja i sloboda izbora mesta stanovanja iz čl. 12, zabrana mešanja u privatni život, porodicu i stan iz čl. 17.), kao i Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima Ujedinjenih nacija (pravo na adekvatan smeštaj iz čl. 11). Napominjemo da je izričit stav Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava Ujedinjenih nacija da je “institucija prinudnog iseljenja u načelu suprotna Paktu, te da može biti opravdana u izuzetnim okolnostima, i u skladu sa odgovarajućim principima međunarodnog prava“, kao i da “iseljenje ne sme prouzrokovati da pojedinac ostane bez smeštaja, kao i da mu budu povređena druga ljudska prava”. Ako pojedinci nisu u mogućnosti da samostalno izbegnu ovu situaciju, država potpisnica Pakta mora preduzeti sve potrebne mere, i to “do svojih krajnjih mogućnosti”, da bi osigurala da će drugi adekvatan smeštaj biti obezbeđen.

U trenutku kada je više od 45 porodica ostalo bez smeštaja i osnovnih uslova za život, izjave gradonačelnika Đilasa predstavljale su vrhunac bahatosti i osionosti, otkrivši njegovu potpunu nezainteresovanost za ljudska prava građana Beograda. Posebno je maliciozna i neprihvatljiva bila izjava gradonačelnika da svi koji nemaju prebivalište u Beogradu “treba da se vrate u one sredine iz kojih su došli”. Podsećamo gradonačelnika da problem “pravno nevidljivih” građana, među kojima Romi čine ogromnu većinu, a koji već godinama žive bez pristupa ličnim dokumentima, a samim tim i bez prebivališta ili boravišta, postoji godinama i da vlast ništa nije uradila da taj problem reši. Jedini adekvatan korak u pravcu rešavanja ovog problema bilo bi donošenje zakona o priznavanju pravnog subjektiviteta na kome rade predstavnici organizacija za ljudska prava, međunarodne organizacije i resorno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.

Izjava gradonačelnika da se raseljavaju ljudi “koji zaista ugrožavaju razvoj Beograda” predstavlja uvredu za dostojanstvo i zdrav razum svih Beograđana. Podsećamo javnost da je gradonačelnik nedavno odbio da se založi za smenu direktora Sava Centra koji je sproveo otvorenu diskriminaciju prema LGBT zajednici time što je otkazao uredno organizovanu koferenciju za štampu Gej Strejt Alijanse, organizacije koja se bori za prava seksualnih manjina. Tom prilikom, gradonacelnik je izjavio da su mu prava marginalizovanih grupa nisko na listi prioriteta kojima se bavi.

Ovakvo ponašanje gradonačelnika i bahat odnos prema predstavnicima međunarodnih i domaćih međudržavnih i nevladinih organizacija, ne ostavljaju mesta sumnji da gospodin Đilas nije dorastao funkciji koju obavlja. On ne može sebe više da predstavlja na način na koji je to činio u predizbornoj kampanji, kao demokratskog i proevropskog gradonačelnika koji je upravo zbog ovih ideja i zadobio poverenje građana Beograda. Zbog toga pozivamo gradonačelnika da do 8. aprila 2009, Međunarodnog dana Roma, podnese onima koji su ga izabrali na njegovu funkciju svoju neopozivu ostavku.

Članice Koalicije protiv diskriminacije:

1. Centar za unapređivanje pravnih studija
2. Švedski Helsinški odbor za ljudska prava
3. Gej-Strejt Alijansa
4. Inicijativa mladih za ljudska prava
5. Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava
6. Anti Trafiking Centar
7. Udruženje studenata sa hendikepom
8. Inicijativa za inkluziju „VelikiMali“
9. Gayten LGBT

Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network) koju čine

10. Odbor za ljudska prava Valjevo
11. Odbor za ljudska prava Niš
12. Odbor za ljudska prava Negotin
13. Vojvođanski centar za ljudska prava
14. Građanski forum Novi Pazar
15. Odbor za ljudska prava Vranje

Zahtevu se pridružuju i:

16. Autonomni ženski centar
17. Centar za devojke, Niš
18. Centar za evro-atlantske studije
19. Centar za mir i razvoj demokratije
20. Centar za razvoj civilnog društva
21. Centar za ženske studije i istraživanje roda
22. Dečji romski centar
23. Demokratsko udruženje Roma
24. Fond za humanitarno pravo
25. Glas razlike
26. Građanska inicijativa „Majka hrabrost“
27. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
28. Humanitarno udruženje Roma
29. Impunity Watch
30. „…Iz kruga“
31. Kulturni centar Damad
32. Lambda, Kragujevac i Niš
33. Narodni parlament Leskovac
34. Nezavisno društvo novinara Vojvodine
35. NVO Panonija, Novi Sad
36. Praxis
37. Regionalni centar za manjine
38. Rekonstrukcija Ženski fond
39. Romski informativni centar, Kragujevac
40. SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Beograd
41. Sretenje
42. Udruženje Roma Oaza
43. Udruženje žena Peščanik, Kruševac
44. YUCOM
45. Žene u crnom