Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina

1. Šta je Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina?

Okvirna konvencija, koja je stupila na snagu 1. februara 1998. godine, jedan je od najsveobuhvatnijih ugovora sačinjenih da štite prava pripadnika nacionalnih manjina. Potpisnice konvencije se obavezuju da će obezbediti punu i efektivnu jednakost pripadnika nacionalnih manjina u oblasti ekonomskog, socijalnog, kulturnog, političkog života i da će im omogućiti da izraze, očuvaju i razviju svoju kulturu i identitet.

2. Odakle naziv „okvirna“ konvencija?

Iako su konvencije, po međunarodnom pravu, pravno obavezujuće, reč „okvirna“ otvara državama prostor da članove konvencije prilagode posebnostima svoje zemlje, kroz nacionalno zakonodavstvo i odgovarajuću vladinu politiku.

3. Koje su zemlje ratifikovale Okvirnu konvenciju?

Okvirnu konvenciju je ratifikovalo 39 zemalja: Albanija, Jermenija, Austrija, Azerbejdžan, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Češka Republika, Danska, Estonija, Finska, Nemačka, Gruzija, Mađarska, Irska, Italija, Latvija, Liehtenštajn, Litvanija, Malta, Moldavija, Crna Gora, Holandija, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, Rusija, San Marino, Srbija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Švajcarska, “Bivša jugoslovenska Republika Makedonija”, Ukrajina i Velika Britanija. Belgija, Grčka, Island i Luksemburg su je potpisale, ali je nikada nisu ratifikovale, dok je Andora, Francuska, Monako i Turska nikada nisu ni potpisale.

4. Ko je odgovoran za nadzor?

Komitet eksperata i Savetodavni komitet, koje čine nezavisni eksperti.

5. Kako se dobijaju informacije?

Na osnovu sistema izveštavanja, procedurom nadzora, od svake se države zahteva da podnese prvi izveštaj nakon godinu dana od stupanja na snagu Okvirne konvencije, a zatim da šalje izveštaje svake pete godine ili na poseban zahtev Komiteta ministara. Ukoliko postoji potreba za dodatnim informacijama, Savetodavni komitet dostavlja državi pisani upitnik.

Proces pripreme izveštaja često uključuje konsultacije sa predstavnicima manjina i nevladinih organizacija, koje se ohrabruju da podnose alternativne izveštaje.

Izveštaje pregleda Savetodavni komitet koristeći veliki broj informacija dobijenih o državnih i nedržavnih izvora. Takođe, postoji praksa posećivanja zemalja potpisnica i organizovanja sastanaka sa predstavnicima vlade, nacionalnih manjina, parlamentarcima, nevladinim organizacijama, specijalizovanim telima i svim relevantnim učesnicima u procesu.

6. Šta se događa nakon što Savetodavni komitet završi procenu?

Nakon analize izveštaja dobijenog od države, Savetodavni komitet usvaja mišljenje, dostavlja ga državi na koju se odnosi, sa mogućnoćnošću da ona da komentare na mišljenje. U ovoj fazi, država može objaviti mišljenje Savetodavnog komiteta, što mnoge države i čine. U pripremi odgovora Savetodavnom komitetu, države mogu konsultovati organizacije nacionalnih manjina i nevladine organizacije.

Nakon toga sledi usvajanje Rezolucije od strane Komiteta ministara, koje sadrži zaključke i preporuke za državu. Rezolucija se javno objavljuje zajednosa komentarima države potpisnice i mišljenjem Savetodavnog komiteta.

7. Koje se dalje aktivnosti mogu preduzeti?

Vlade se pozivaju da redovno izveštavaju Savetodavni komitet o merama koje su preduzele, a kao odgovor na proces nadzora. Pri tome se ohrabruju da preduzmu široku lepezu aktivnosti u cilju unapređenja uspešne primene konvencije.

8. Koje obaveze preduzimaju države nakon ratifikacije Konvencije?

Odredbe Okvirne konvencije pokrivaju širok spektar pitanja, uključujući:

Nediskriminaciju;
Promociju stvarne jednakosti;
Promociju uslova koji omogućavaju očuvanje i razvoj kulture, religije, jezika i tradicije;
Slobodu okupljanja, udruživanja, izražavanja mišljenja, savesti i vere;
Pristup i upotrebu medija;
Jezička prava:

korišćenje manjinskog jezika u privatne i javne svrhe i pred administrativnim organima
korišćenje vlastitog imena na jeziku nacionalne manjine
davanje informacija privatne prirode na jeziku nacionalne manjine – topografski nazivi na jeziku manjine