Trinaesti seminar Mreže odbora za ljudska prava u Srbiji – CHRIS, održan je od 29-30.09.2006.g u Banji Vrujci, sa temom ‘’Novi Zakonik o krivičnom postupku – izraz nove koncepcije i novih potreba u okviru celokupnog procesa reforme’’. Predavač je bio prof dr Milan Škulić (prof.Pravnog fakulteta u Beogradu, generalni sekretar Sekretarijata za implementaciju strategije reforme pravosuđa) jedan od autora novog ZKP-a. Realizaciju projekta ”Mreža pravne pomoći ” podržali su Švedski helsinški odbor za ljudska prava (SHC) i Institut za otvoreno društvo ( OSI, Budimpešta ).
Svrha novog ZKP-a je da se dobije efikasniji krivični postupka uz očuvanje prava i sloboda aktera postupka. Najviše promena je u odredbama koje se odnose na pretkrivični postupak i istragu. Prema rečima prof.dr. Škulića, to će ubuduće biti jedna faza postupka koja će samo terminološku biti podeljena na dva dela.
U delu koji se odnosi na glavni pretres sve će ostati manje-više isto s tim što će se strankama dati više prostora prilikom izvođenja dokaza. Nastoji se da se pronađe mehanizam koji će omogućiti da pretres traje u kontinuitetu, da bude brži i da se nepotrebno ne odlaže. Sadašnja rešenja koja su kočila i razvlačila pretres biće svedena na najmanju moguću meru. Naravno, vodi se računa da se time prava okrivljenih ne ugrožavaju. Na pravosnažnu presudu se dugo čeka i zbog toga što se suđenja i po nekoliko puta ponavljaju. Ideja je da viši sud po žalbi može da ukine prvostepenu presudu, ali da se ponovljeno suđenje obavi pred drugim većem. Ako se i onda ukine presuda, presudiće viši sud. Po sadašnjem ZKP-u svedok saradnik, bez obzira koliko i kakva je krivična dela učinio, ostao je neosuđen. Oštećeni nije pravo da protiv njega nastavi krivično gonjenje, niti je mogao da traži naknadu štete. Po sadašnjem rešenju svedok saradnik se motiviše da da lažan iskaz jer dobija mnogo. A težište istine ne bi smelo da bude na nečijem iskazu, već mnogo više na materijalnim dokazima. Ukoliko se usvoji ovakav koncept ubuduće će bi svedoci saradnici prvo trebalo da budu oglašeni krivim, da im se izrekne kazna za delo koje su učinili, pa da se onda ta kazna umanji za polovinu. Samo u izuzetnim slučajevima, kada je njihov iskaz od presudne važnosti, oni se mogu oglasiti krivim i potpuno osloboditi od kazne. Kada se otkrije lice koje je učinilo krivično delo, tužilac može sam da donese rešenje o sprovođenju istrage. Ostaje mogućnost da se na rešenje uloži žalba, a o njoj odlučuje istražni sudija. Takođe, tužilac neće moći da pritvori nikoga bez rešenja istražnog sudije. Ako se usvoji ovaj koncept tužilaštvo će morati da bude operativnije, ali i kadrovski i tehnički bolje opremljeno. Primena ovog zakona zahtevaće da se, pre njegovog stupanja na snagu, pripreme organi. Verovatno će se dati duži rok da zakon stupi na snagu.
Novina je i da bi se u zakon mogla uvrstiti neka vrste nagodbe ili dogovora između tužioca i okrivljenog kada su pitanju dela za koje je zaprećena kazna do osam, odnosno deset godina zatvora. Nagodba se obavlja pre ročišta u kojem se potvrđuje ili odbacuje optužnica. Potrebno je da okrivljeni u potpunosti prizna delo i tada se tužilac s njim dogovara o kazni koju će predložiti sudu. Ona ne može da bude niža od zakonskog minimuma. Ukoliko sud proceni da je taj dogovor pošten, korektan, da su prava okrivljenog ispoštovana, on ga potvrđuje i bez suđenja izriče kaznu. Ovakva ili slična rešenja već postoje u većini evropskih zemalja. Kako bi došlo do rasterećenja sudova predlog je da se za krivična dela, kažnjiva do pet godina zatvora, uvede takozvani ubrzani postupak. Ova mogućnost će se primenjivati u flagrantnim slučajevima, kada je učinilac zatečen prilikom izvršenja krivičnog dela. Istražni sudija onda može da povede ubrzani postupak, da sasluša okrivljenog, svedoke i oštećene i izrekne presudu.
Poseban problem su predugi postupci za lakša krivična dela. U novom ZKP-u postojaće mogućnost poravnanja između oštećenog i okrivljenog, ali samo za krivična dela do tri godine zatvora. Ovo se posebno odnosi na dela vezana za uvredu i klevetu. U tim slučajevima oštećeni bi, na primer, dobijali naknadu štete, izvinjenje i slično. Ovo ne ne bi radile sudije profesionalci, već ad hok sudije i to bi bila neka vrsta vankrivičnog postupka koji je povezan sa krivičnim.
Pretkrivični postupak će se zvati prethodna istraga i ona bi u najvećoj meri bila u nadležnosti policije i tužilaštva. Njome bi rukovodio tužilac i vršile bi se radnje koje bi kasnije mogle da imaju snagu dokaza, kao što je, na primer, saslušanje svedoka. Samu istragu vodio bi u najvećoj meri tužilac, uz mogućnost da neke radnje obavi istražni sudija. On će moći da saslušava i da obavlja još neke radnje samo ako to zahteva tužilac, kontrolisaće istragu tužioca i biće garant da će se postupak odvijati po zakonu. Pored toga, samo će sudija moći da donese rešenje o pritvoru ili jemstvu.