Parnični postupak je uređen Zakonom u parničnom postupku. Ovim se postupkom sudski rešavaju sporovi iz ličnih i porodičnih odnosa, iz radnih odnosa, iz trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građansko pravnih odnosa fizičkih i pravnih lica.
Postupak može pokrenuti svako domaće i strano, fizičko ili pravno lice, a pokreće se TUŽBOM, uz koju se uvek podnose i prilozi, odnosno isprave i drugi dokazi koji činjenično i pravno potkrepljuju tužbene navode.
1. Vrste parničnih postupaka.
Postoje tri vrste parničnih postupaka:
- Opšti parnični postupak
- Posebni parnični postupak:
-
u parnicama iz radnih odnosa
-
u parnicama povodom kolektivnog ugovora
-
zbog smetanja državine
-
izdavanja platnog naloga
-
sporovima male vrednosti
-
u privrednim sporovima.
-
Posebni parnični sporovi predviđeni porodičnim zakonom:
-
postupak u bračnom sporu
-
postupak u sporu o materinstvu i očinstvu
-
postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava
-
postupak u sporu za poništenje usvojenja
-
postupak u sporu za izdržavanje
- postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici.
2. Koje su faze prvostepenog parničnog postupka?
- podnošenje tužbe
- pripremanje glavne rasprave
- glavna rasprava
- presuđenje
- postupak po pravnim lekovima (redovnim i vanrednim).
Porodični zakon određuje da se nasiljem u porodici smatra svako ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Ovo se naročito odnosi na nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima, te vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje .
Porodični zakon određuje mere (jednu ili više mera) zaštite od nasilja u porodici, kojima se ograničava održavanje ličnih odnosa članova porodice. Ove mere obuhvataju:
– izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti – što znači da lice koje vrši nasilje u porodici može biti iseljeno iz stana ili kuće u kom živi sa porodicom, čak i ako je vlasnik/vlasnica iste;
– izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
– zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti;
– zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice;
– zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
Sve mere, koje određuje sud, mogu trajati najviše godinu dana. Međutim, mere se mogu produžavati sve dok ne prestane osnov zbog kog je mera utvrđena. Sud sam određuje meru za koju smatra da na najbolji način može da postigne svoju srhu i nije vezan zahtevom iz tužbe.
Postupak za zaštitu od nasilja u porodici se pokreće tužbom, koja se kao i svaka druga tužba podnosi sudu, sa svim bitnim elementima, koji su po zakonu obavezni za tužbu. Tužbu se podnosi sudu koji je mesno nadležan po mestu prebivališta lica prema kome se vrši nasilje. Tužbu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje mere zaštite od nasilja u porodici, mogu podneti: član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva.
Postupak u sporovima za zaštitu od nasilja u porodici je naročito hitan. Ovo znači da se prvo ročište mora održati u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu, a po žalbi na prvostepenu odluku u roku od 15 dana.
Izdržavanje mogu dobiti supružnici, vanbračni partneri, deca, roditelji, usvojenici i usvojioci. Opšti uslov je da nisu sposobni za rad i da nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje.
Deca mogu dobiti izdržavanje od roditelja, ali i od drugih krvnih srodnika, ukoliko roditelji sami nemaju dovoljno sredstva za izdržavanje. Punoletno dete ima pravo na izdržavanje ukoliko je nesposobno za rad, a nema sopstvenih sredstava za izdržavanje. Takođe, punoletna deca koja su na školovanju imaju pravo na izdržavanje, dok se školuju, a najdalje do 26 godine života.
Izdržavanje se određuje u novcu, uz mogućnost da se odredi ili u fiksnom iznosu ili procentualno od zarade davaoca izdržavanja.
Ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Međutim, kada sud određuje visinu izdržavanja, on uzima u obzir brojne faktore, tako da sama visina izdržavanja zavisi od potreba lica koje se izdržava, a koje potrebe opet zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.
Odluka o izdržavanju nije nepromenjiva. Kada se promene uslovi na kojima se temelji visina izdržavanja, menja se i visina izdržavanja.
Potrebno je sudu podneti tužbu za izdržavanje, sa svim elementima koje tužba mora imati, a sud u postupku koji je označen kao naročito hitan donosi presudu.
Porodični zakon određuje da izdržavanje supružnika nakon razvoda braka može trajati najduže pet godina.
11. Šta je tužba i na šta treba obratiti pažnju?
Svaka tužba mora sadržati određenje tužioca i tuženog, činjenične navode i petit. U petitu se navodi ono što se od suda traži, odnosno obavezivanje tuženog da nešto preda, plati, učini ili ne učini. Takođe, u tužbi se navodi i vrednost spora, koju sama stranka određuje. Tužba mora biti uredna, odnosno mora imati sve elemente koje propisuje zakon. Ukoliko se podnese neuredna tužba, a ne angažuje advokat, sud poziva stranku da u određenom roku uredi tužbu. Ukoliko se u tom roku uređena tužba ne dostavi, sud je odbacuje i obustavlja postupak.
Odgovorom na tužbu parnica počinje. Ukoliko ste vi tuženi, morate podneti odgovor na tužbu u roku od 30 dana od dostavljanja. U odgovoru na tužbu tuženi će navesti da li se protivi vašem tužbenom zahtevu ili ga možda priznaje. Tuženi ima rok u kom mora dostaviti svoj odgovor na tužbu, inače postoji mogućnost donošenja presude zbog propuštanja. Tuženi će u odgovoru navesti sve razloge zbog kojih osporava vašu tužbu, kao i dokaze koje prilaže za isto.
Na glavnoj raspravi, koja je najvažniji deo parničnog postupka, raspravlja se sporno pitanje. Sud na glavnoj raspravi izvodi dokaze, saslušanjem svedoka, veštaka, po potrebi i tužilaca i tuženih. Na ovaj način sud pribavlja potrebnu dokaznu građu za donošenje odluke. Sud izvodi dokaze koje mu stranke predlože, a ne može sam izvoditi dokaze koji nisu predloženi. Ukoliko nemate advokata, dužni ste da se pojavite na svakom zakazanom ročištu za raspravu, jer u protivnom sud može smatrati da ste povukli tužbu, pa će postupak biti obustavljen. Ukoliko se tuženi ne pojavi na raspravi, sud može doneti presudu zbog izostanka.
Kada se završi dokazni postupak i završi rasprava, sud donosi odluku o tužbenom zahtevu. Sud može zahtev usvojiti ili odbiti. O svojoj odluci sud daje obrazloženje, u kom navodi koje je činjenično stanje, koje je propise primenio i ostale razloge zbog kojih je doneta odluka. Presuda treba da ima uvod (u kom se navode podaci o sudu i strankama), izreku (u kojoj se navodi da li sud usvaja ili odbija tužbeni zahtev), odluku o troškovima i obrazloženje. Kada odlučuje o vašem tužbenom zahtevu, sud ga može usvojiti u celini ili delimično, a može ga i odbiti. Ipak, sud vam ne može dosuditi više ili drugo od onog što ste tražili u tužbi. Sama odluka suda zavisi od toga koji dokazi su izvedeni i na šta oni upućuju. Presuda obavezno sadrži pouku o pravnom leku, kojom vas sud poučava kom sudu i u kom roku možete izjaviti žalbu.
Ukoliko niste zadovoljni presudom (što se odnosi i na protivnu stranu), možete izjaviti žalbu višem ili apelacionom sudu. U žalbi se navode razlozi zbog kojih se smatra da je presuda pogrešna. Žalbu podnosite u tri primerka, sudu koji je doneo presudu, a on je prosleđuje dalje. U zavisnoti od visine predmeta spora, o žalbi će odlučivati Apelacioni ili Viši sud.
Odgovor na žalbu daće protivna strana. U svom odgovoru navešće zašto smatra da je presuda ispravna, odnosno zašto žalba nije ili jeste osnovana.
Kada se sudu koji je doneo prvu presudu dostave žalba i odgovor na žalbu, on će ceo spis predmeta dostaviti višem ili apelacionom sudu. Viši sud može prvostepenu presudu potvrditi, može da je preinači (izmeni) i može da je ukine i naloži ponovan postupak. Presudu može da ukine zbog povrede parničnog postupka ili zbog pogrešne primene prava.
Na pravosnažnu presudu ne možete dalje izjavljivati žalbe. Međutim, možete izjaviti vanredne pravne lekove. Najznačajniji od njih je revizija koja se nakon drugostepene odluke izjavljuje Vrhovnom kasacionom sudu. Međutim, ne možete na svaku presudu izjaviti reviziju, već samo ona onu u kojoj je vrednost spora veća od 100 000 evra.
Tužba se podnosi sudu koji je mesno nadležan, dakle sudu u mestu kom se nalazi prebivalište tuženog. Pored ovoga, tužba se mora podneti stvarno nadležnom sudu, odnosno sudu koji je ovlašćen da postupa u takvoj vrsti predmeta. Međutim, čak i ako se tužba podnese nenadležnom sudu, on je neće odbaciti, već će se oglasiti nenadležnim, a predmet će uputiti nadležnom sudu.
Sudu morate podneti dovoljan broj primeraka tužbe. Za sud i svakog od tuženih morate dostaviti po jedan primerak tužbe. Na vaš primerak tužbe biće udaren prijemni pečat suda, kako bi imali potvrdu da ste tužbu predali.
Nakon što predate tužbu, ona će dobiti broj, na koji ćete se pozivati svaki put kada pišete nešto sudu ili tražite informacije o vašem predmetu. Predmeti parnice imaju oznaku P, P1 (radni sporovi) i P2 (porodični sporovi), a nakon toga redni broj predmeta i broj godine u kojoj je tužba podneta, npr. P1 1587/2010.
Predmet se potom daje u rad određenom sudiji. Postoji pravo na prirodnog sudiju, što znači da unapred nije poznato kom sudiji će predmet ići u rad, već se predmeti raspoređuju redom. Predmet tada ide kod sudije, koji proverava urednost tužbe, predložene dokaze, dostavlja tužbu na odgovor i zakazuje raspravu. Ukoliko sud smatra da ima potrebe, može da zakaže pripremno ročište, kako bi pripremio i koncentrisao dokaze. Nakon pripremnog ročišta sud zakazuje glavnu raspravu.
Sud će vam pozive i dopise slati putem sudskog dostavljača ili poštom. U oba slučaja morate potpisati prijem, jer od urednog prijema zavisi dalje održavanje postupka. Ne zaboravite da umesto vas prijem može da potpiše punoletan član vašeg domaćinsva, ali i poslodavac, na vašem radnom mestu. Pored ovoga, ukoliko vas ne nađu kod kuće ili na poslu, dostavljač vas može pozvati u sud da primite dopis, ali vam može i ostaviti pismo na vrata, što se smatra urednom dostavom. Ukoliko je dostava uredna, a vi ste tužilac i ne pojavite se na ročištu, sud može smatrati da je tužba povučena i obustaviti postupak. Sa druge strane, ako ste tuženi, a dostava je uredna, a vi se ne pojavite na raspravi, sud može doneti presudu zbog propuštanja.
U parničnom postupku ne morate imati advokata, osim za podnošenje revizije Vrhovnom kasacionom sudu. U prvostepenom parničnom postupku možete imati i zastupnika koji nije advokat. U oba slučaja, osoba koja vas zastupa mora imati valjanu i overenu punomoć. Ukoliko zastupnik nije advokat, mora imati specijalnu punomoć, koja je overena pred sudom. Advokatska punomoć ne mora biti overena pred sudom.
Troškovi parničnog postupka su oni koji nastaju zbog parničnog postupka. Oni obuhvataju troškove podnesaka, ročišta, takse, nadnade advokatu, itd. Opšte pravilo je da onaj ko izgubi parnicu snosi troškove protivne strane. Međutim sud može odlučiti da svaka strana snosi svoje troškove. Takođe, sud vas može osloboditi plaćanja sudskih taksa (na tužbu, odgovor na tužbu i presudu), ukoliko dokazete da nemate imovine ili da bi vas plaćanje takse dovelo u materijalne probleme. Takav zahtev morate podneti sudu zajedno sa tužbom, odnosno odgovorom na tužbu.